Петроварадин је део градске заједнице Новог Сада и формално функционише као самостална месна заједница. Са Новим Садом је повезан свим комуналним и инфраструктурним мрежама и системима. Након недавног рата, убрзана је промена националног састава становништва, а током 1990-их и назива више улица и тргова.

У последњих 20 година, а посебно крајем друге деценије 21. века, приметна је интензивнија изградња на његовим ободима и уз његову главну, Прерадовићеву улицу. Нови развој засад не прати развој капацитета комуналних, образовних и других служби. Петроварадин данас има 17632 становника (податак из 2021. године).

Петроварадин је место богате прошлости Хрвата који су овде чинили велику већину становништва од краја 17. до друге половине 20. века. Суочени са слабом насељеношћу и недостатком радне снаге, започело је систематско насељавање трговачких, занатских и земљорадничких породица, посебно након Карловачког мира 1699. године. Петроварадин се конституише као слободни војни комунитет 1702. године, а оснивањем Слободне стрељачке компаније добија самоуправу и низ привилегија.

Према попису становништва из 1766./67. и кућа из 1768. године може се утврдити да Петроварадин има три дела: Подграђе с 40 приватних кућа, предграђа Стари Мајур (Маyerhoff, Ludwigsthal, Људевит дол) са 185 приватних кућа и Нови Мајур (Rochusthal, Роков Дол) са 86 приватних кућа.

Улога Петроварадина у снабдевању гарнизона прехрамбеним намирницама допинела је јачању трговине, занатства и виноградарства, посебно после 1783. године, када постаје седиште Славонско-сремске војне границе. Опадање значаја Тврђаве и јачање Новог Сада као трговачкога центра довели су до пада привреднога живота Петроварадина током 19. века.

Све до 1873. године Петроварадин опстаје као слободни војни комунитет, када улази у сустав Троједне Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације. Након распада Аустро-Угарске Монархије 1918. године, постаје део Краљевине СХС, касније Краљевине Југославије. Припојен је Новом Саду 1929. године, и од тада је део градске заједнице града Новог Сада.

О војно-стратешком значају Петроварадина и врло развијеном привредном, верском, културном и друштвеном животу његових становника сведочи велико благо материјалне и нематеријалне традиционалне баштине.

Петроварадинска тврђава

Велики бечки рат (1683. – 1699.) означио је почетак краја турске владавине на овом простору. Аустријска војска, након серије победа, 1687. године улази у Петроварадин. Увиђајући значај Петроварадинске тврђаве, аустријска царевина отпочиње градњу модерне тврђаве, као једне од највећих бастионских артиљеријских тврђава овог дела Европе. Грађена је са прекидима у периоду од 1692. до 1780 године. Тврђава се простире на 105 ha, с највишом котом од 133 m н.в. Укупна дужина спољне линије одбране од 5.500 m, бедемима у дужини од 28 km и противминским системом подземних војних галерија дужине више од 16.000 m дужних.

Подграђе, Стари и Нови Мајур

Цивилне, профане и сакралне грађевине Петроварадина подизане су унутар дефинисаних површина у Подграђу, а слободније у спонтанијим матрицама Старог и Новог Мајура. Урбана матрица формирана је већ у 18. веку и мало се изгледом променила до данашњега дана.

У Доњој тврђави сачувани градитељски фонд припада највећим делом 18. веку (раздобље барока). Сакрални објекти, цркве св. Јурја и св. Фрање, подигнуте у склопу самостана језуитског и фрањевачког црквеног реда у Подграђу, Узвишења светог Крижа у Старом и св. Рока у Новом Мајуру припадају најстаријем градитељском слоју.

Иако се током 19. и у првим деценијама 20. века у Подграђу и делимично у Старом Мајуру мањи број кућа замењује, реконструише или обнавља, Нови Мајур је у перманентној реконструкцији од средине 1980-их до данас.

Уз знамените ствараоце са књижевне и музичке сцене који су се родили и живели у Петроварадину, посебно место припада најславнијем хрватскоме бану, грофу Јосипу Јелачићу.