Значај наслеђеног не може се мерити у садашњем времену. Свесни су тога људи који су за наслеђе задужени али и многи други који осећају чврсту укорењеност у поднебљу под нама. Већ превише времена сведоци смо пропасти изузетно значајних споменика културе и уметности, не само код нас. Са свих страна су се окомиле але разних притисака и профитерског изговарања, што немилосрдно руше дотрајале зграде, прекрајају паркове и секу шуме подижући нова станишта толико неопходна за даљи друштвени развој.

Градске визуре су се одувек мењале. Такве промене биле су резултат унапређивања и модернизације. Наравно, не увек. На сву срећу, у Новом Саду препознајемо још увек такве трагове који и данас опстају у смутном урбицидном времену. Неки од малобројних архитектонских примера опстали су у старом новосадском језгру након бомбардовања Новог Сада са Петроварадинске тврђаве у револуционарној 1849. години. Практично се могу пребројати за један нервозни минут. Даље угрожавање није долазило искључиво у ратним и бурним епохама. Било их је и у доба социјализма када су се булевари протезали посред природно загрљених новосадских улица, када је страдала и јединствена Јерменска црква 1963. године. Иако обновљена након револуционарног бомбардовања, Јерменска црква није остала да сведочи у садашњем времену. Нестала је и зграда уз њу наслоњена под галенсовским забатом и замахом.

Корачајући Дунавским парком данас газимо по глатким комадима црвеног мермера, остацима споменика са јерменског гробља. Ти крупни уломци идентитета послужили су као грађа за безазлену новосадску променаду. Осам камених лобања и четири удвојена мермерна горућа срца на измештеној гробници фамилије Ченази с краја XVIII века, уз натпис Нераздвојиво као да указују на слабост оних који настоје да раздвоје природне целине унутар града. У средишту онога што се под егидом Атине Паладе, заштитнице градова и уметности одувек називало Ars regia. Уметност узвишене краљевске снаге, место у коме је престала да делује неограничена власт материјалних и земних сила. Познато, зар не? Сила уметност не воли и прошло је превише времена одкада је прави смисао града значио да човек учествује у колективном посвећењу. Од тада човечанство слепо верује у примарно својство провинцијског живота.

И порта Успенске цркве је у том пројекту нестала а ограда њена од кованог гвожђа служила је као забран на викендашким фрушкогорским падинама. Брисање дела Јеврејске улице памти очајни непристанак њеног становника који је затворен остао у својој згради. Узалуд су били протести. Поједине старе слике у позлаћеним рамовима развучене су након рушења. Немилосрдни напредак је испред себе уклањао део старог градског поретка. Иза себе напредак је имао систем. Данас иза напредовања често стоји и појединац. Прилично имућан с намером да постане најбогатији у свету који новац цени више него икад. И тада одједном гледамо како се из старих господских новосадских кућа шири непријатан мирис. У том задаху могу се прерачунати многоструки квадрати умножени у похлепној рачуници. Урушавају се саме од себе лепотице модернистичког градитељства као она у Гајевој улици, рецимо. На њиховим местима ничу нове, комфором освештане зграде са вијугавим стазама ка подземним гаражама и шипкастим металним капијама што се даљинским пред нама отварају.

Почеле су да ничу спратнице и у некадашњим улицама где се продавала љубав а које данас носе имена сликара Арсенија Теодоровића аутора нацрта за класицистичке портале Алмашке цркве. У последње две деценије нестали су читави новосадски квартови. Назубљен новограђевинским ударима Нови Сад панично плива као и раније, остављајући време испред нас да оцени карактер неминовне трансформације.

Млади град Нови Сад настао је у сенци Петроварадинске тврђаве, изграђене на стени чврстој као вера као војни бедем никад довољно искоришћен, са јединственим сатом као путоказом изнад дунавског водотока. Много пре него је постала садржај сваког бедекера, црна капа петроварадинског сата одувек је представљала стожерну снагу сконцентрисане енергије. Истраживачи необичног спомињу да су минирањем средњовековног града Жрнова на Авали и инсталацијом Његошевог маузолеја на Ловћену прекинуте енергетске тачке српских земаља. Колико би различитих националности изгубило сопствени енергетско културолошки ток и нерв, када би, далеко било, нестао сат са обрнуто постављеним сказаљкама? Колико би вредео квадрат на ивици платоа Петроварадинске тврђаве? Заправо, тачније питање би било: на колико је процењен квадрат у лагумима Петроварадинске тврђаве?

Да ли би, по старини, тамо квадрат вредео мање од плаца на коме су Језуити/Исусовци у периоду од 1693. до 1773. године подигли барокни летњиковац у Старом Мајуру, пре настанка Новог Сада? У времену када су Турци истиснути под вођством Евгенија Савојског 1716. године, од времена Богородице Победнице стоји Шпилеркина кућа, касније прозвана Шпилерова по Тибору Шпилеру који се заносио да у њој оснује музеј. И други су се заносили овом мишљу због предмета који су се у њој налазили са средиштем у бившој капелици грађеној на сводове. Турски стил летњиковца (за који данас стручњаци претпостављају да је била школа), баш као и сомборска Турска кућа или Стара пошта из 1789. године, одводи нас ка међураздобљу култура, у време судара цивилизација. Подсећа нас на раритетне примерке архитектуре давно ишчезле са мапе нашег културног наслеђа.

Имамо ли право да дозволимо појединцу да располаже нашим културним наслеђем? Колико ће времена проћи до паљења аларма који ће огласити да је најстарија кућа на овим просторима квазиневољно и на биберни цреп „прогледала“ и да јој се кров сам од себе отворио? Да ли су законске регулативе, прописи и проглашавања за споменик културе који представља део заштићене околине просторне културно-историјске целине „Петроварадинска тврђава са подграђем“ довољне да одбране наше непроцењиво и нараздвојиво (реч са споменика Ченази) имућство које нас једино у будућности може чинити људима. Грађанима свесним хармоничног вишегласја у универзалној људској заједници. У граду коме не смемо дозволити да постане ординарно место заједничког становања.

Постојаност идеје очувања понајбоље би могли илустровати двема каменим лоптама које подупиру знамениту Шпилеркину кућу у дну зидане капије уз мистични наговештај недовољно проучених симбола у угловима засвођене „велике сале“, у кућишту наше запостављености.

мр Данило Вуксановић